KO JE UBIO IRIS AHT

Zrrr, zrrr, zrrrr! – telefon je otprangijao tri puta svoj zov. Podigoh slušalicu. Halo, Andrla?

Nesmiren sam. Smucam se bespućima, mira ne našav. Au-Mau je svakome napravio mišolovku, ali mene ne ulovi u svoju cile-mile-ništa-bez-boga smicalicu. Kako da se pokorim? Gde sve nisam bio. Učauren, umeo sam da čekam vekovima. Parazitirao sam u jednoj jedinoj ćeliji da bih na kraju partije života sve pare pokupio sa stola. Ne, nisam nečastan. Lukav, da, ali nečastan nisam. Naprotiv, u meni je časti više nego u bilo kome.

Gledate me popreko zbog onog kobnog dana kad se Mira Bila utopila u Bageru? Ali, moja savest je potpuno čista. Mira Bila i Iris Aht išle su u 2. razred osnovne škole. Iris je obožavala Miru Bilu i potajno joj zavidela. Sve o čemu je Iris ikada maštala steklo se u ovoj devojčici. Bila je radosna, nestašna i obožavana od strane oca kao sunčani disk u starom Egiptu od strane starih Egipćana. Sreća Mire Bile prelivala se tu i tamo i na Iris, koja se žudno brčkala u toj sekundarnoj sreći kad god bi joj se pružila prilika. Mira Bila je bila najlepša devojčica u razredu, svetloplave kose i kao dragulj sjajnih plavih očiju. Imala je beo ujednačen ten, mali nos, lepo izvajana usta. I bila je najlepše obučena. Svaki dan u drugoj haljinici, skupocenoj i modernoj. U nju je ulagano šakom i beretkom. Ko joj ne bi zavideo? Ali, kako to već biva u ornament-prozi velikog božanskog umetnika Aua-Maua, otac Mire Bile je u ćerku ulagao ne samo pare i pažnju, nego i svoje ambicije i frustracije. Zvanično, on je bio kopile. Nepriznat od oca i temeljno uvređen, hteo je da njegova ćerka ne oseti šta znači odrastati bez ljubavi. I kao i svi „zatrovani“, voleo je strasno i manijački posvećeno. To je uključivalo i batine, vaspitnu tehniku nedopustivu i kažnjivu na našoj slavnoj i neprevaziđenoj Andri 23. Srećom, Mira Bila nije poživela da se reprodukuje i prenese na potomstvo porodični nimet (negativni program; ubuduće v. rečnik andromedskih reči). Jednom je dobila batine samo zato što nije mogla da nauči napamet pesmicu za školu. Iris je otišla kod Mire Bile da zajedno uče. Njih dve sedele su na kauču koji se tog popodneva malo po malo punio vodom. Naime, učenje pesmice neosetno se pretopilo u igru „doktorica-pacijent“. Kauč je glumio stražnjicu i punio se injekcijama. Fljas! Na Mirin obraz pao je vruć šamar. Iris je žmirnula u strahu da i ona ne dobije ćušku. Na Miru se ostrvio njen gnevni roditelj kojem nije bilo jasno kako, eto, Iris može brzo da nauči pesmicu a Mira Bila ne može. Mirin otac je mokri kauč primetio tek uveče kad je prilegao da gleda prenos utakmice Zvezda–Partizan.

Zbog muževljevog zanemarivanja i njegove ostrašćene ljubavi prema ćerki, majci Mire Bile je odstranjena materica. (Bljak!) Po smrti muža ta žena je vidno procvetala. Ali, skočimo u rikverc pola stoleća! Prvo dete ukradeno je Bilama odmah po rođenju u bolnici. Krađu je izvela dobro uhodana ekipa sa Mordora, ali ja se ovde neću baviti cinkarenjem pangalaktičkih zlikovaca i dokazivanjem njihove krivice. Čemu služi Ujedinjeni Intergalaktički Senat i njegovi organi? Krađa bebe dala je ritam daljim priključenijima male obitelji. Ukradena devojčica se nije spominjala ni u kući ni izvan nje kao da nikada nije postojala. Majka je poricala krađu i prihvatila objašnjenje lekara da joj je beba preminula po rođenju. Veoma neprijatno osećanje nemira gurnula je ona pod tepih da joj ne bi smetalo dok pravi pire-krompir i pohuje batake. Onda je na svet došla Mira Bila.

Pošto su meni, kao superiornom Andromeđaninu i kardinalu sa Andre 23, poznate informacije kojima običan svet nema pristupa, reći ću ovde šta se desilo sa ukradenom bebom. S novim imenom Anija Sukumšadi završila je u bogatoj kući na Novom Zelandu (adresa: Blenheim, Old Renwick Road 10, kuća s bazenom) kao ne baš srećna osoba, kasnije arheolog, majka troje dece, verna žena nekog razmaženog i iskvarenog buržuja. Ali, dosta o sitnicama. Ispričaću sada kako je Iris izgubila najbolju drugaricu Miru Bilu.

Zima je. Troje školaraca, Iris Aht, Mira Bila i Žvale, zaverenički koračaju po zamrznutoj kolskoj stazi izvan sela. Pod njima škripi otvrdli sneg, prljav od zemlje. Rumenih obraza, Mira Bila skakuće ka svom grand finalu nevino kao Crvenkapica. Žvale istresa pun nos pa maramicu nabija žurno u džep. Odatle ispada deo crvenog šala koji je Žvaletu plela njegova reumatična baba jedne zime sedeći uz kaljavu peć. Šal se vuče za dečakom i izlazi iz našeg kadra kao premlaćena mamba. Na leđima Žvaletove maslinaste jakne bljeska ornament opasnih vučijih čeljusti, kezi se. (Ah, ti zimski i letnji dečaci, kako me opijaju svojim mirisom rajskog neznanja...) Iris skida kapu sa Žvaletove glave (kapa je istog porekla kao gorepomenuti šal) i baca je u stranu. Žvale se peca kao som i – juri Iris. Taman kad je trebalo da je stigne, Mira Bila mu pritrči i gurne ga u gomilu snega. Dečak pohotno tone u snežnu gomilu kraj puta. Dok joj sneg upada u prevelike čizmice i kvasi na palcu iscepane hulahopke, Iris se Žvaletu prikrada s leđa. Nabija mu kapu preko glave. (Simbolična igra, zar ne, Zigi?) Zatim beži što dalje od odmazde. Deca se puše od zimske radosti i dobrog raspoloženja. Par vrana gleda ih sa grane i komentariše uz zloslutni smeh: gra-gra, život je majstor obr-ta. Kao da ih je razumela, Mira Bila do grla zakopčava svoju novu bundicu, na koju je bila jako ponosna i koja je bila poslednji krik mode za decu te zime (od crvenog skaja, opšivena belim veštačkim krznom u stilu Deda Mraza; predmet zavisti male Iris Aht). Praćena pogledima kontemplativnih vrana, deca dolaze do zaleđenog jezera. Dan je bio hladan ali vedar i sa iznenadnim naletima vetra. Sunce se podbočilo na nebu u položaju koji je govorio da je tri popodne. Što bi rekao sirpski pesnik Jeronim Džilić – perfektan dan za banana-ribe.

Deca su ispitivala led tik do obale. Led je bio još mlad i ćudljiv. Čim bi pukotina u njemu krenula da se račva u širinu, deca su uz vrisak bežala na čvrst oslonac. To je bila zabava. Ali, Miri Bili nije bilo dovoljno zabavno. Kao uvek, želela je da pokaže koliko je bolja od drugih. Odmakla je malo od obalnog, snegom i mrazom zasutog šipražja, prema sredini jezerceta. Bila je smešna tako nagnuta nad led, kao mini Deda Mraz koji balansira na užetu pod kojim je ponor. Micala se u tišini ispitujući svoju sreću i tražeći granice svoje smelosti. Ali, odjednom, prolomio se prasak leda kroz vasionu i već u trenu Mira Bila se našla do guše u mutnoj ledenoj vodi. Ovo je Žvaletu koji je stajao na obali bilo urnebesno smešno. Od smeha nije mogao da dođe do vazduha. Pao je u sneg i savijao se u grčevima. „Bolje pomozi, budalo“, viknula mu je moja pribrana Iris. Videla je ona da Mira Bila ne može da se izvuče iz vode. „Uhvati se za trsku“, vikala je Iris Miri. Ali, težina odeće (Deda Mraz) vukla je Miru dole. Dobacila nam je svoj zlatni ručni sat (spretno sam ga uhvatio dok je klizio po ledu; još ga čuvam u svom vivku).1) „Neka moj tata ima uspomenu na mene“, ponavljala je Mira. Naivna Iris je zaplakala zbog ove patetike. To je učini odlučnijom. Kleknula je na led pružajući davljenici neki besmisleni prut. Kad sam to video, umalo me šlog nije strefio. Mic po mic izvukao sam Iris na obalu, moju glupu Batšebu, i mirno sačekao da se Mira Bila udavi. Šta reći a ne nasmejati se? Ništa tako ne liči na čoveka kao njegova smrt. Šokirana neverovatnim obrtom sudbine, Mira Bila je pred smrt mukala kao slepo tele. Do kraja je čekala čudo, da se pojavi Supermen, njen obožavani tatica, i spase je od nesreće. A zatim je nastala zaglušujuća tišina. Blesavi Žvale bio je otrčao po pomoć koja je, dragi gledaoci, prekasno stigla.

Posle ovog događaja Iris je dobila upalu pluća. Malo je trebalo da se pridruži Miri Bili na Onom svetu. Potpuno se promenila.To je bio kraj našeg ionako očajnog detinjstva. No, hajde da vidimo šta je bilo pre nove ere.

Poštovani porotnici, zahvaljujem na prilici da vam se obratim. E sad, veoma žalim što moram da pričam avljanski jezik umesto enohijanskog, ali dobro. Vašu odluku sam primio bez roptanja i spreman sam da pristupim poslu. Kod nas na Andromedi 23 nema prenemaganja kao na zeleno-plavoj Avi (ovde koriste reč „Zemlja“) i ja ću ostati dosledan našoj svetoj tradiciji i izneti svoju odbranu bez uvijanja. Mislim da sam razumeo zašto sam proteran tako daleko i tako surovo. U to ime, moju ispovest uzmite sa malo više simpatija.

Prvo nekoliko preliminarnih napomena o opštim uslovima na Avi. Ava je katarga, Ava je katastrofa. Sve je na njoj tuđe i košmarno. (Da li sam već rekao da reč „Avljanin“ u prevedu na andromedski znači „kompromitovan“? Nisam? Jesam?) Najgore mi ovde pada konstantno zaboravljanje jer je mišljenje na Avi linearno a ne kao kod nas loptasto-sevajuće i momentalno-spoznajno. Mučenje sa pravolinijskom pažnjom nesnosno je. Dešava mi se da jedno odlučim ujutro a drugo uradim do kraja dana.

Sveti instrument haha-fafa je kao kod nas sferičan. U njegovom centru je A (kao kod nas), na periferiji je faf. Faf se završava telom (telo je na andromedskom F). A sad sve ovo još jednom podrobnije.

Sveti instrument, nežna haha-fafa u grudima („duša“, kako Avljani govore), treperi isto kao kod nas, ali je ovde retko koriste. Avljani najviše obitavaju na periferiji hahe-fafe, tj. u fafu (faf je „um“ na avljanskom). Retko kad obitavaju u centru hahe-fafe, u tzv. A-u (oni nemaju čak ni reč za A). Avljani ne znaju osnovne stvari – da Sveti instrument prožima ceo F (avljanski „telo“) i da je smrt najveće dostignuće. Za njih je smrt tabu, zaobilaze je kao što mi zaobilazimo Mordor. Dok je na našoj Andri od prošlog stoleća zabranjeno sahranjivanje (preminuli se pretvaraju u đubrivo), Avljani su toliko glupi da uopšte ne umiru, samo se recikliraju. Eto, gde sam se obreo.

Za razliku od nas, Avljani nisu dešifrovali genom i ne znaju za besmrtni gen na 16. kompletu hromozoma (oni misle da su hromozomi upareni; uopšte ne opažaju dodekagon). Kad pritisak Žive (boginja Živa, Au-Mauova božanska partnerka) na Skalu (č. kičmu) popusti, F Avljana počne da se kvari. To je i moj slučaj ovde. Iz tog razloga vreme koje mi je preostalo do odsluženja kazne, trošim na popravke i dovođenje u onu formu koju je F (telo) Iris Aht imao nekad.

Au-Mau, igrajući se u pesku kao dete, tako je zamislio stvari – molim da uđe u zapisnik da je moj ton postao pokoran. Nisam znao da cenim naše dostojanstvo, blaženost, i tišinu Raja u kojem živimo na Andromedi 23. Želeo sam bolji svet i smislio moćnu tehnologiju kojoj moj narod nije bio dorastao. Znam da je to prouzrokovalo mnoge nevolje na Andri i u paralelnim univerzumima. Moje buntovništvo je otupelo ovde, ali sad sam bolje obavešten. Patrijarsi, ja jesam preterao eksperimentišući sa Lila-Lulom. To da. Ali reći za moje anđeoske svete aplikacije „sajber zločin“, više je nego gnusno. Pa ko sam ja? Na mom imenu postoji samo jedna prijava! Samo jedna, sveti oci! Galaktička policija me je uhvatila da parkiram limu, moj blindirani aero-voz, na sam ulaz u hram. Kao da kardinal treba da obraća pažnju na saobraćajne propise!

Kao što znate, dat mi je ženski F, izuzetna genetska predispozicija sa zdravim i lepotom obdarenim genetskim materijalom. Moja koštano-mišićna struktura je besprekorna, lice lepo i egzotično. Ali, deca koja su me izrodila uspela su da utisnu u moje nežno samozaboravljeno biće otrovne impresije. Trebalo mi je pola avljanskog života da se iskobeljam iz kalupa instinkata i mišljenja koji iskrivljuju percepciju na safirnoj Avi. Ne treba ni da podvlačim da bih ovu zakonitost, da sam ja Au-Mau, obavezno izmenio. Da se ja pitam (nažalost, ne pitam se), zaborav s kojim se aterira na Avu (avaj, i na andromedske planete) ne bi nikada bio potpun. Duboka memorija koju donosimo sa sobom bila bi dostupnija. Zar Avljani tada ne bi brže uhvatili svoj blueprint i živeli prema njemu? Bilo bi manje muka i za vas i za mene. Ali, onda bi se Au-Mau manje zabavljao snujući u nama svoju smrtnost, zar ne? Eto, morao sam to da izbacim iz sebe. Ne, ne bunim se ja protiv našeg Tvorca (slava Njegova bila doveka, slavuji Mu nebeski Haleluja pevali), samo kažem. Postoji tehnologija kojom možemo pomoći svim stvorenjima. Tehnologija koju sam osmislio ja, smućeni (č. grešni) Kardinal Levi iz Zvezdanog sistema Andromede, broj 23.

Veoma mi teško pada što i sa vama, blaženi patrijarsi i matrijarsi, moram da koristim avljanske primitivne alate i što praktični deo moje Ultimativne disertacije ne podrazumeva korišćenje andromedskih modela. Njihov usporeni jezik, dugotrajno isplitanje reči po tastaturi i faf koji se rukovodi operacijama pravolinijskog uzročno-posledičnog kloparanja – o, kako je sve to užasno sporo!

Ipak, tamnica Ave funkcioniše besprekorno. Notirajte u svoje nebeske beležnice ovaj moj pomirljivi ton. Au-Mauovi razlozi su za mene nejasni i mutni jer sam udaljen od naše svetle Andre milion ljubavnih godina (avlj. „svetlosnih“), zato praštajte. Ali, radoznao sam, dakle, jesam.

Pokušaću da se ne sažaljevam zbog svog Pada i da vam predstavim svoje lutanje kroz džunglu i mrak faf-a jer mi se čini da u tome nalazite posebno zadovoljstvo i unosite smisao u svoje dugovečne živote. Uostalom, od mene se očekuje da napišem Odbranu pre nego što se vratim kući. Što se tiče praktičnog dela, sve sam prepreke prošao. Sami procenite.

Pokorno molim da imate razumevanja za moje smutije (č. greške). Oni kojima je ukradena pamet, smućeni su bez smućka (smućak, avlj. greh). Oni koji nemaju saznanja, već im je na vrat nataknuta bundeva a u prsa stavljena žeravica koja gori i dimi, i stvari čini manje vidljivima, zaslužuju vašu milost i oslobađajuću presudu. Sebe vidim kao takvog.

Lutao sam... Divni i daleki patrijarsi, znam da sam prošli put dobio slabu ocenu zbog svoje privrženosti... Zbog svoje prejake privrženosti Lila-Luli. Ali, ovde sam se oslobodio tog užeta. (Vraški mi se bilo urezalo u vrat.) Moji ispiti su kljakavi, ali prešao sam prepreke s prelaznom ocenom, nisam li? Zaslužio sam povratak. Savladao sam trougao u partnerstvima, Edipov kompleks, šizoidnu strukturu ličnosti, odbrambeni mehanizam „Beži“, Jovov kompleks paćeništva. Čak sam i smrtonosnu bolest savladao.

Znam šta mislite. Nije trebalo da me na Avi privlače i drže u svom gravitacionom polju osobe nevične i pale, osobe koje su eonima udaljene od mojih zaključaka. A ja ću vam reći – dođite na Avu, rodite se ovde i odrastite kao Iris Aht, ili bilo ko. Dođite za vikend, kao u bordel ili u izvidnicu. Podsetite se mraka telesnog i njegovih ludih munja, podsetite se njegove uboge samoće pa će vam biti jasnije zašto se ovde Avljani izlažu tako štetnom uticaju tuđih, neprijateljskih i toksičnih frekvencija. To nas ovde čini manje mrtvima, eto zato. Ipak, i najtvrdoglaviji galaktički prognanici ovde mogu naučiti da je žudnja velika zamka iz koje se teško izlazi. Biomasa Avljana, u skladu sa svojom svrhom koju joj dade Veliki Sanjač, naš ljubljeni Tvorac, hvala mu i slava mu, pravi buku i kulise sveta svojom bezbožnom tupošću. Masa nije stvorena za zaključke, mada ima i rudimentarnih organizama koji misle.

Ne osuđujte moj ton, o sveti patrijarsi, jer nema granica mom pokajništvu i ljubavi. To što kažem da su stanovnici Ave tupavi, ne znači da ih ne volim. Naprotiv, volim ih beskrajno i nežno, Tvorca mi našeg milostivog.

Budući da ste me bacili i ostavili me da trunem na Avi, reći ću vam kako je teklo moje buđenje, bolje rečeno, moj lom i moje sastavljanje, i to od ranih jada do onih docnijih. Verujem da će vas to zabaviti i razgaliti. Vino moje nesreće je opojno, ali trezni. Smatram da nijedno biće sa Andromede nije moglo ovde naći svoj dom. Ambis između radosnog sjaja koji prethodi utelovljavanju na Avi i teskobe koja na njoj vlada, nepremostiv je kao bezdan. Jedino hladna bića koja dolaze sa Mordora mogu se ovde malo zagrejati. Za moju glad ovde imaju samo zamenska jela. Patrijarsi, svetitelji, oci, kao što dobro znate, zbog svog „zločina“ prema Lila-Luli morao sam da budem žensko. Kako su Vaše Svetosti mudro iskalkulisale, trebalo mi je sedam znakovitih godina da se po rođenju setim sebe. No, idemo redom. Počeo bih sa video-klipom „Medeja“. Izvukao sam ga kao ispitno pitanje u vreme pripreme za ateriranje na Avu. Budući da sam bio slab na lepe žene, odmah sam se zainteresovao za protagonistkinju. Scena se, naravno, uklapala u razloge mog ispadanja iz Nacrta.

Kamera se iz daljine lagano približava seoskoj železničkoj stanici. Klizi uz prugu, izoštrava protagoniste. To je neka žena sa detetom, hoda u pravcu kamere u sandalama na štiklu. Njena crvena strukirana haljina krvari na vetru kao usamljeni mak u polju. Žena u naručju nosi dete koje krivi lice od plača. Ona ga grubo, psujući, spušta na zemlju i vuče za sobom. Mali jedva drži korak sa majkom i preskače pružne pragove stalno zapinjući. Ima kratke pantalonice, mornarsku majicu i kožne cipelice, iznošene, nasleđene. Punačak je i plavook. Krokodilske suze mu se slivaju niz obraze… Ona je niska, rasna, sitnog ovalnog lica, talasaste tamne kose i močvarno zelenih očiju koje se vrte u svim pravcima. Pohabana tašna od crnog skaja visi joj je na ramenu, otvorena. „Umukni!“, urla na dete. Stiska ga za ruku iz sve snage. Dete grca. Plaču oboje. Ona proklinje Boga, život, muža: „Proklet bio, crk’o dabogda i ti i tvoja kurva, seme vam se dabogda zatrlo, dana ne video…“ Iza njih, prema svevidećem ravnodušnom oku kamere, trči i Skretničar. Bio je mokrio u zadnjem planu scene, negde za ogradom stanice, kad je ugledao ženu sa detetom. „Budala hoće da se baci pod voz“, sevnulo mu je kroz glavu. Odmah se zapalio za lepojku. Biće njen spasilac, i hranilac, i sve. Ali, bio je to jedan stari panj, nikom potreban. Činjenica da nije bilo sveta na stanici u 9 prepodne i da je otišao voz za obližnje naselje i odvezao sve svedoke, davala mu je kuraži i podstreka da bude hrabar, neustrašiv. Zove je: „Hej, e-hej!“. Žena se kratko osvrnu pa ubrza hod. Trgnu dete za sobom. U susret im iz daljine prilazi potpuno nedužan voz (tj. kamera), nekako dobar i lenj, sanjiv. Stigavši sumanutu ženu, skretničar je svuče sa šina, uze detence u naručje i obrisa mu suze. Voz ih polako mimoilazi uz pištanje. Žena tuče tog jadnog skretničara po glavi svojom torbicom iz koje ispadaju stvari. Novčanik, ključevi, zgužvana maramica, mala crvena knjižica (član Komunističke partije SFRJ), pismo ostrašćenog neispisanog rukopisa, nož... Skretničar se lako brani, lovi joj ruke. Ona je luda, luda… Ali, lepa, lepa… A voz kraj njih prolazi, prolazi…

Vi ste, dragi svetitelji, detektovali grč mog svetlosnog bića i njegovo iznenadno neurotično žmirkanje jer – snažno sam želeo da se umešam, da izvučem tu ženu iz agonije, da spasim njenog dečaka… Nešto me je probolo u stomaku. Onaj nož iz njene tašnice sevnuo je u mom eteričnom mesu. Devet avljanskih godina kasnije glumica iz ovog filma postala mi je Majkom a mališa sa krokodilskim suzama moj polu-brat Born.

Vetar je duvao a skretničar je bio nevešt s rečima i one su lepršale oko njegove klempave glave kao aveti. Vukao je ženu u stanicu, gde ima stan na spratu i topao udoban krevet. Od njenog malaksalog opiranja odletela mu je masnjikava šapka s glave. Mališan se za trenutak zaustavio u jecanju. Gledao je tu čudnu pticu (kapu) koja je pala mrtva s neba, pravo ispred njega.

I tako… Vaša tročlana komisija je napravila pismeni izveštaj da se 95% uklapam u Levak. Dobio sam nekoliko datuma za moguće ateriranje. Nije mi se žurilo. Izabrao sam poslednji.

Moja proto-ćelija nastala je jedne aprilske noći, obasjane punim Mesecom, kad je Otac bekrija došao kući i pod pokrivačem osedlao svoju suprugu koja se pravila da spava.

Lupila je kapija. Noćni lampion bacio je čini na propupelu krošnju kajsije koja je zamađijala sve oko sebe. Fifijana se trgla iz polusna u kojem je od nekog bežala. A taj neko beše veliko gnevno indijsko božanstvo Šiva, ali izmešano sa hrišćanskim đavolom. (Okidač za sliku bila je naivna reportaža iz Indije koju je gledala te večeri na TV-u). Ulazna vrata zaškripaše. Zaustavila je dah. On je. Pripit je. Ne, nije pripit. Častio je društvo pićem jer beše povratio kuću na kocki. A zaradio je i sat. U plusu je. Vraća se kući dobro raspoložen. Topla, mlada žena u krevetu. U krevecu sinčić duboko uzdiše. On stane kraj kreveca. Sačeka da beba produbi san. Skine se go i uvuče se u postelju. „Gde si ti?“, pita ona s prekorom u glasu. „Evo gde sam“, šapuće on pohotno i s leđa natiče vlažnu i spremnu stidnicu svoje žene. „U kućici!“ Ona se namešta prigušujući kikot. Jezdili su neko vreme (kratko) po mesečini, posle čega je Otac zaspao slatkim snom pravednika a Fifijana Praznih Ruku gorkim snom tragične lepotice. Sevnula je „kvantna“ varnica, što bi rekle avljanske neznalice. Prošao sam kroz Levak (ovde poznat kao „crvotočina“) i malo ošamućen usidrio se u materiji.

Rastao sam u dvostrukom ženskom omotaču, u F-u svoje biološke majke i, još tešnje, u F-u legendarne glumice Iris Aht. Bio sam načuljen i užasnut na Majčine iznenadne izlive plača. Dugo sam bio ubeđen da sam ja uzrok njenog bola. Malo kasnije sam ipak shvatio da je muški glas mog ovozemaljskog Oca uzrok Majčinoj nesreći, kao i da se njena ogorčenost prema Ocu okreće prema meni. O, divnog li sveta, pomislih. Gde sam ovo stigao?! Grozničava električna oluja vitlala je oko mene.

Gde je on? Treći dan nije došao kući. S kim noćiva? S kim se kurva? Šta sam ti zgrešila, bože? Bože, prokletniče jedan! Koliko si mi zla samo naneo! Koliko zla! Sve je zlo što god taknem, prokleta bila i ja i sve moje...

Fifijana se vrtela u krugu poražavajućih osećanja kao miš u točkiću kaveza. Bila je veliki buntovnik. Proklinjala je našeg Aua-Maua kriveći ga za svoju sudbinu. Već u stomaku i ja počeh da mrzim Aua-Maua, pošto mi je bilo žao Majke i odmah Rastao sam u dvostrukom ženskom omotaču, u F-u svoje biološke majke i, još tešnje, u F-u legendarne glumice Iris Aht. sam postao njen advokat. Još tu krenuh da ga grdim, da mu pretim, da se gnevim. Što je, naravno, korespondiralo sa mojim navikama pre utelovljenja, a zbog kojih sam i kažnjen. Moj ovozemaljski Otac je za mene dugo bio izmaglica nalik našem onostranom Ocu, neprisutan, blag, dalek, nezainteresovan i, naravno, dežurni krivac za sve naše propasti. Majčine iznenadne erupcije besa i ljubavi govorile su mi da se fatamorgana Otac povremeno vrzma u njenoj blizini. Ali, čudno je vonjao. Sa svojim prefinjenim njuhom najveće gromade andromedske nauke, ja sam odmah znao šta se dešava. Otac je varao Majku. Ona je prvo naslućivala preljubu a kasnije je od neke „dobronamerne“ susetke saznala sve. (Znaš s kim sam ti videla muža? S Micom, zamisli! Zašto to dopuštaš? Pokazala bih mu ja da sam na tvom mestu...) U zao čas je saznala! Imao sam tačno 100 dana kad sam osetio oštar bol u leđima, u predelu srca. Zašto da rodi još jedno dete takvom skotu kao što je njen muž, mislila je Majka Fifijana. Ali, na njenu nesreću, Živa me je takla i otvorio sam oči, upravo tad, stotog dana nakon ateriranja. Uzalud je majka mrzela sebe, mene, Oca, Boga. Vi, premudri patrijarsi, skovali ste plan da ja ovde odbranim Ultimativnu disertaciju i taj plan krenuo je da se ostvaruje.

Naravno, ko je mogao zamisliti da će mi život visiti o koncu čim sam oživeo. Matera je odmah smislila da me abortira. Znači, kako sam oživeo, sanjao sam noćne more. Sreća u nesreći je bila ta što je abortus bio visoko rizičan za nosilju pa se predomislila u poslednji čas. Veliki Au-Mau, hvala ti na tome! Gorkog srca pomirila se Fifijana sa novim životom u utrobi. Još uvek je pod srcem čuvala onu istu robusnu želju za mojim uništenjem, ono buntovništvo protiv sudbine koja se sa njom ružno poigrala.

Tužan sam. Kad samo pomislim iz kog sam sjaja pao u ovo Čistilište! Kako je naša Andra 23 svetla i mila naspram Ave! A ja nisam znao to da cenim. Zaigrao sam se u programiranju umova svoje pastve. Pošto je Lila-Lula, moja žena, a prethodno, moje usvojeno dete, postala punoletna (na Andri se punoletstvo stiče sa 18 lunarnih godina; avljanskih 14), oženio sam je da smanjim pritisak javnosti na svoj laboratorijski rad. Činom moje ženidbe, međutim, gnev izvesnih uticajnih osoba na Andromedi nije splasnuo. Jalovi i pokvareni agenti Mordora nisu mogli da mi oproste Mauricijus, to čudo, moju blistavu aplikaciju, zbog koje sam izabran za kardinala. Rovarili su protiv mene i mog ugleda. Naravno da su me federalci proglasili kardinalom kad su bili pod mojim direktnim i indirektnim uticajem. Zašto drugi nisu izmislili neprevaziđeno sredstvo vladanja masama? Zar sam ja kriv što sam suvi genije? Kao kardinal koji je brinuo o podsvesti pastve andromedske (podsvest, šta je to, ha-ha, ja sam svestan svega), kao što vam je poznato, ja sam insistirao na našim urođenim porivima.

Fifijana je nosila u grudima užarenu loptu, neprebolnu ranu po imenu „Born“. Moj polu-brat Born nije živeo sa nama jer ga naš Otac nije hteo. Otac je brinuo da mu se palanka ne smeje zato što hrani tuđeg sina. Born je živeo u drugom gradu. Majci su zabranjivali da mu dođe u posetu i ona se zbog toga neprekidno izjedala, imala nervne slomove i pila lekove za živce. Dečaku je rečeno da ga je mama ostavila pa je postao ojađen i prek. Nju je razarala i činjenica da se opet udala za pogrešnog čoveka (mog Oca) koji je nije voleo. Jer, da ju je voleo, prihvatio bi njeno dete iz prvog braka. Kao medvedica koju su upucali pod rebra i koja neprekidno krvari – tako je Fifijana bila nesrećna. Ali da umre, ne može i neće.

Atmosfera nesporazuma i nesklada između onoga što jesam (ja, ugledni naučnik sa Andromede 23, književni laureat, trostruki doktor psihologije) i buke koja me je na Avi dočekala, postalo je glavno obeležje mog života ovde, u Izgonu. Majčina osećanja prevarenosti, samoće, utučenosti, samoprezira i velikog gneva prema Auu-Mauu (čija egzistencija, srećom, nije bila dovođena u pitanje), taložili su se na moju lirsku hahu-fafu. Bili su to bedni dani u kojima su sitost i san bili jedini predasi od teskobe. Nisam imao nikakvu predstavu o sebi, svetu, i mojoj ljubljenoj Andri 23.

Iz neveselog prenatalnog perioda nosim vrlo neprijatan utisak i na dvogodišnjeg brata (po imenu Melek) koji je bio vrlo zahtevan, nemiran, i samoživ, kao uostalom svako derište koje raste na avljanskim livadama. Nisam imao razumevanja za njegovu dreku. Cedio je Majku na razne načine i retko nas ostavljao na miru.

Roditelji nisu bili srećniji dolaskom Iris Aht na svet. Samo im je teret pao s pleća što je trudnoća okončana i što nisam šestoprst. Jer, već su bili izgubili dvoje dece.

Teledirigovanom orkestracijom, i sa mnom u dugačkoj diferencijalnoj jednačini, pet godina ranije, na seoskoj slavi Oca i Majku je upoznala Vasilisa Mann. Poštovani galaktički suci, tek kasnije sam shvatio da me je to monstruozno prezime Mann gonilo na mom životnom putu kao divlja zver. Ne sanjajući svoj predstojeći brodolom, brižno snabdeveni alkoholom od strane Vasilise Mann, moji budući roditelji su otpustili unutrašnje kočnice i završili u krevetu. Tako je započela njihova strasna i nesrećna ljubavna priča. Prvo dete im se rodilo pre vremena i nije preživelo. Drugo je bilo „spontani pobačaj“, mada se ništa ne dešava spontano ako pitate stručnjaka. Gubitak deteta je na Andri 23 znak da su muž i žena izgubili naklonost Aua-Maua i njegove birokratije. Šta tek reći za dva ćorka! Oštroumni Andromeđani bi se kulturno razišli, ali ne i nesmotreni Avljani. Naravno, uzrok ovim dvema nesrećama bila je Majka. Shvativši da Otac definitivno neće njenog Borna u svojoj kući, Medeja je kažnjavala muža mrtvom decom. Sve dok se nije predala svojoj sudbini i uspešno iznela treću trudnoću, donevši na svet Meleka. Dve godine kasnije tu je bio još jedan galaktički putnik.

Kad se rodila, Iris je imala 5739,88 grama. Otac je odmotao pelene u nadi da su ga prevarili i da je dobio još jednog sina. U zrelom dobu telesna masa Iris Aht se jedva udesetostručila. Kao devojčica bila je mršava i suva. Otac se pred gostima stideo njenog izgleda. Pravdao se: „Vidi je, kakva mi je… Nikakva!“. Nije shvatao vezu između napredovanja deteta i u dete uložene ljubavi. Iris je gledala Oca sa knedlom u grlu i sklanjala se posramljena. Šta ćeš, takva je sudbina genija. Jer, skladno vašem mudrom i izbalansiranom planu za otplatu mojih dugovanja, detinjstvo mi je bilo jad i čemer. Blagodarim na njemu. Naravno da sam bio siroče kad su me izrodili siročići.

Bio sam Meleku izduvni ventil za agresiju kojom je naša kuća obilovala. Olujni vetrovi besa stvarali su se u Materi kao na prstenima Nuite, 3. grabe (č. planete) u našem andromedskom 23. sunčevom sistemu. Kovitlali su se oko nje i pokušavali da dosegnu Oca. Ali, on je spokojno sedeo u obližnjoj kafani i kockao se s cigaretom u zubima. Cigareta bi se ugasila, skvasila od pljuvačke koja mu se cedila iz usta, jedna, druga, deseta, a da on ni jednom ne bi pomislio na ženu i decu. Danima nije dolazio kući. Mislim da je maštao da se obogati i pobegne na neko bolje mesto, što sam kao odličnu ideju usvojio i sam kad sam odrastao. Cunami Majčinog besa nosio je sve pred sobom. Stajao sam joj na raspolaganju ja, nežni Andromeđanin, veliki učenjak koji je pao sa najsjajnijeg Andromedinog solarnog sistema na odmorište za nižu rasu.

Melek se konzistentno igrao negde na ulici, izvan dometa toksičnih eksplozija naše roditeljke. On se izvukao. U vreme kad je začet, roditelji su se još uvek voleli. Zato je i bio u milosti grabā (č. planeta). Smetala mu je konkurencija. Mama mu je bila manje dostupna. Međutim, divlja konkurencija je kasnije samo još više podsticana od strane naše Majke – Fifijane Praznih Ruku. Na taj način mogla je da kontroliše protok energije u kući. To je bila njena „drama kontrole“, instinktivno je koristila devizu „zavadi pa vladaj“. Izolovala je decu jedno od drugog tako da ona sama bude čvorište iz kojeg se dalje kanališe „ljubav“.

Otac je bio blage naravi. Ispoljavao je nežnu ljubav prema Iris i Meleku. Kao terenski radnik, samo vikendom je bio koliko- toliko pristupačan. Naše tri hahe-fafe radovale su mu se i željno ga iščekivale sa puta. Međutim, Otac nije znao kako da se nosi sa besom svoje žene, pa je u vreme vikend dana još više sedeo u kafani. Tako je Fifijana Praznih Ruku u svojoj gluposti oterala od nas jedinu svetlost.

Sve svoje slobodno vreme Majka se bučno samosažaljevala. Za svoju praznu hahu-fafu krivila je Oca i govorila o njemu ružno. Nije ni pomišljala da će od nas napraviti Hirošimu i Nagasaki (avljanske gradove, koje su izbeglice sa Mordora uništile u 78. kivi ratu). Bljuvala je ona svoju muku bez ikakvog ustezanja. Iris i Melek su se svađali i tukli, još više umnožavajući porodične tenzije. Fifijana bi štitila jedno ili drugo dete, a zapravo je još više bacala kosku razdora. Jer, posle njene intervencije ne bi zavladala ljubav, već kratko primirje, zatim režanje, zatim lavež, zatim novi i žešći ujedi. I Melek i Iris postali su sveštenici Majke. Melek je štitio Majku i od Iris i od Oca jer se Majka predstavljala kao žrtva (iz njene, kao pukotina, uske perspektive ona je to i bila). I Iris je pokušavala da zaštiti Fifijanu od raznih zala i neprijatelja, i od Oca i od Meleka. Nju je uvek trebalo nekako zaštititi, ali ma šta da si radio, ma koliko da si se trudio, ma koliko poklona da si joj doneo, ma koliko dugo slušao njene monologe, nisi je mogao zaštititi od nje same, nisi je mogao usrećiti. To je bila nemoguća misija.

Otac je bio i ostao veliko dete koje nije htelo da odraste. Platu je trošio na zabavu i provod. Malo pre nego što se začela Iris, spanđao se sa frizerkom Micom, farbanom plavušom koja je nosila crne najlonke i mini suknju. Klatila se Mica na svojim nesigurnim štiklama, željna oslonca u oženjenim muškarcima. Veza Oca i Mice Trofrtaljke potrajala je skoro godinu dana dok ta jadnica nije shvatila da se spetljala sa kukavicom koja neće ostaviti ženu i decu zbog nje. Fifijana je bila van sebe od ojađenosti. O premudri patrijarsi, u skladu sa vašim proračunima i sa, specijalno za mene, isplaniranom traumom (što jače gorivo traume, to dalji raketni domet u blistave predele neokorteksa), usisao sam uredno, da ne kažem učtivo, i ovu porciju otrova. Zar samo mogao da biram?

U porazno tupavoj logici svoje Matere, Iris je postala saučesnik Očevog gnusnog čina. Jer, da nije bilo trudnoće, Otac ne bi tražio žensku izvan kuće. Majčina agresija, mržnja, stid, gorčina i bol, sve je to Iris upijala zajedno sa njenim mlekom. S druge strane, Majka je još luđe i nesrećnije volela „svog“ čoveka.

Kao gromobran, kraljevska haha-fafa neželjene i nevidljive Iris Aht upijala je negativne jone iz vazduha. Ubrzo se potpuno smrkla uvidevši da nikome ne treba. A kad bi Otac došao kući, uzeo bi Iris malo u naručje i kratko je izljubio. Bili su to retki trenuci sreće. (Voleo je on oba deteta, a oni njega voleli su kao slepci. Njegov miris duvana na rukama i njegovu razdrljenu košulju i glas. Otac-san. Proziran, nedohvatan, uzbudljivo privlačan kao glavni glumac u američkom vestern filmu. Visok, stasit, jak. Brzo bi jeo i odjezdio svojim autom ko zna gde. A mi bismo ostajali kao posrani bez njega. Uvek bez njega.) Iris je u srcu osećala očevu ljubav, a pored Majke Fifijane krivicu. Jer, Majka je bila divlje ljubomorna na nju. Prema Majci Otac nije pokazivao ni nežnost ni naklonost. Nije ga čekala nasmejana i raspoložena, kao dobre supruge u holivudskim filmovima, a to je bilo odbojno i naporno. Ne, ona ga je čekala ljutita, besna, ojađena i gladna ljubavi. A ko je gladan ljubavi, umire od gladi, što bi rekao moj narod na Andri.

Elem, mlada i zelena haha-fafa Matere videla je u svojoj ćerki suparnicu. Ne samo da joj nije pružila utehu, sigurnost, pažnju (što je pravo svakog prokletog skota u svim galaksijama ovog sveta), nego se još i gnevila na Iris, rugala joj se. Uortačila se u vašljivi savez sa Melekom protiv ćerke.

Patrijarsi, uzvišeni dijamanti u kruni Aua-Maua, gorke li su vakcine Čistilišta! Teškom ste me nesrećom udesili! A saznao sam i da ste se kladili u offshore kladionici na 78. Nuitinom prstenu da se neću izbaviti iz ambisa, prosto vam bilo.

Da. To je on. Zbog njega je Majka često plakala sama u zamračenoj spavaćoj sobi. On nije hteo da joj odgovori na pisma, da se javi na telefon. Zamerao joj je što ga je rodila, što ga je ostavila kod babe i dede po ocu, što je pristala na život bez njega, što je nestala iz njegovog života, što ga je ostavila na milost i nemilost užasnom i grubom svetu u kojem ne postoji majčina ljubav. Born je bio Majčino Sunce koje su joj zle suđaje ukrale (uvek te opake suđaje). Sunce koje je izgubila jer nije bila sposobna da nađe posao kad ju je prvi muž ostavio bez sredstava. Jer nije bila sposobna da organizuje život tako da se od sina ne odvoji. Ima žena koje su sposobne. O da, ima mnogo žena. I ona je pokušala. Ostavila ga je kod sestre dok se ne snađe. A onda je upoznala drugog muža… Ne, nije trebalo da se uda za čoveka koji neće njeno dete. Najgora je od svih smutnika (č. grešnika) koji hodaju Avom. Trebalo je da se ubije. Da se onomad baci pod voz (da nije naišla ona klempava budala i spasila je). Trebalo je da ne živi… Krivica je cepala Majčino srce, haha-fafa joj se razdirala. Pila je lekove za živce od prvog bračnog brodoloma i odvrtala zvuk na TV prijemniku da ne čuje grmljavinu bola u sebi. Iris je gledala tu njenu bol koja je bila veća od života, od svega što se u životu moglo videti. I ko je uopšte taj Born? Kako izgleda? Zašto je tako surov prema Majci? Je l’ Born u stvari Au-Mau, pitala se.

Tražili smo ga u vojnoj školi susednog grada. Parkirali na samoj ulaznoj kapiji. Na portirnici okrenuše neki broj i Born se pojavi niotkuda kao mladi bog. Bio je namršten, beloput, sa ledenoplavim očima, zift crne kose i brkova, u plavoj oficirskoj uniformi pilota kadeta, besprekorno građen. Lep kao Eden. Neuhvatljivo, presudno, najvažnije biće u univerzumu. I bio je duboko ranjen i nesrećan, kako samo oni sa Olimpa mogu biti. Odmerio je Fifijanu Praznih Ruku i putnike u autu sasekavši ih pogledom-sabljom. Melek i Iris su sedeli na zadnjem sedištu i izvirivali kao uplašena štenad. Otac je pušio. Fifijana je izašla iz kola i pokušavala da strpa u Bornove ruke koverat sa pismom i novcem. Bila je raščupana s grimasom molećivosti na licu. Sine, sine moj... On je zgužvao koverat i bacio ga na zemlju. Nešto joj odbrusio. Bio je ljut. Opsovao je. Dobacio joj nešto preteće odlazeći u pravcu kasarne. Majka je gledala za njim. Kao skamenjena statua soli, stajala je i gledala u leđa svog sina koji se udaljavao. Melek i Iris su ćutali na zadnjem sedištu. Iako mali, sve su shvatili.

U daljini naše porodične tragedije nestaju Bornova leđa, blede i pretapaju se sa prazninom.

Posle sam čitao da je na Avi sve ovo normalno. A ima i mnogo gorih stvari. „Sve nesrećne porodice vole kišobrane“, kaže jedan talentovani avljanski đed (v. rečnik).

Na Andri 23 ja sam mogao da utičem na sreću i nesreću očeva i majki. Moj narod mi je verovao. Bio sam kardinal. Kao vrsni fafolog, želeo sam da dam doprinos unapređenju života Andromeđana. Interesovao sam se za uticaj elektronskih medija na mase. I jednog dana sinula mi je fenomenalna ideja. Pristupio sam poslu s velikim poletom. Trebalo mi je nekoliko meseci da izmislim rajsko ostrvo sa svim detaljima. Moja mentalna tvorevina bila je puna naučnofantastičnih čudesa. Opisao sam Mauricijus na blizu 1000 strana. Prvo sam ga zvao „Au-Mau-Ricijus“ u slavu Kreatora, ali prefiks „Au“ je vremenom otpao. Kad sam izgradio u mašti svoju mašinu i pustio je u pogon (kao Tikola Nesla, još jedan avljanski đed), počeo sam da pravim realni model sa svojim timom naučnika. Oko prve verzije smo se dobrano namučili, ali slomila se prilikom entera. Prošle su dve lunarne godine dok nisam dobio to što sam hteo, ali ne žalim vremena. Model je mogao da se aplikuje na mobilni telefon, prošao je probni period bez primedbi korisnika-dobrovoljaca i rešio sam da ga pustim u promet. Posle par meseci marketinga startovao sam projekat. Nisam ni slutio na kakav će odjek aplikacija Mauricijus naići. Narod je svuda isti. Daj mu hleba i igara, i biće ti odan do kraja života. Sa zapanjujućim uspehom, metodologijom „forsiraj prijatnost“, zarazio sam svet. Mauricijus je taktika ignorisanja neprijatnosti i forsiranja prijatnosti. Prosto?

Tako je sve počelo. Od tih Bornovih okrenutih leđa kad se Majka skamenila gledajući u njihovu neumoljivu osudu. Nismo to mogli da podnesemo. Haha-fafa moje devojčice odlučila je da spase Majku, da uteši Borna i da mu pruži svu ljubav ovog sveta. Pokazaće ona celom svetu da Fifijana nije nesposobna, da može da se izbori sa razvodom, besparicom, sa opakim suđajama. Sveti patrijarsi, vi snežno-beličasti vrhovi naših najdaljih slutnji, daleki poput Borna, kao što savršeno dobro znate, Iris je ponovila sudbinu svoje roditeljke i održala zavet. Iris Aht, kći zakletve. Ali, nema tog Avljanina koji shvata da njegovu sudbinu bira haha-fafa a ne faf. Koliko smo mi na Andri 23 pametniji i napredniji! Blagosloven bio Au-Mau u vekove!

Ne bih da izazivam vaše sažaljenje, budući da je Iris kreirana da postane arhont (v. rečnik). Kao takva, morala je da bude natrpana đubretom kako bi mogla da se vrati u blaženstvo A (opet v. rečnik). Majci je davala ono što Majka njoj nije. Pažnju, razumevanje, podršku. Želela je da joj pomogne, da je Fifijana gleda, da je zapravo ugleda, barem jednom, da je udostoji svoje pažnje. A ovo je bio jedini način. Usrećiće Iris Majku Fifijanu, vratiće joj Borna, ona će ga sama odgojiti umesto Fifijane. I Borna će učiniti srećnim. I svi će biti srećni.

Dakle, pošto je Majka vapila za zaštitom, Iris postade mama svoje rođene Majke – sopstvena baba, da tako kažem. Ova pojava je široko rasprostranjena na Andromedi 22 (u Velikoj Maglini) i nazvao sam je „babifikacija“: kad roditelj u svom detetu pronađe mamu i kad se dete balzamuje u ulozi sopstvene babe. Avaj, fafologija na Avi još je u kamenom dobu i skoro ništa ne zna o ovoj pojavi. Neću sad objašnjavati šta je kod nas dedifikacija, šta čista mumifikacija i neću se ovde baviti šifarnikom mentalnih oboljenja na Andri 23, koji sam ja lično proširio i reformisao radeći sa Lila-Lulom.

Znači, posednuta Majčinom nesrećom, Iris je preuzela teret njene sudbine. Majka je podsvesno poručivala Iris: „Ti si pametna. Reši moje probleme“. A Iris je podsvesno odgovarala: „Jadnice, počistiću tvoj nered, ne brini, spasiću te. Jer, znaš šta? Ja umem bolje!“ Da li smo mogli da se okrenemo i odemo. Ja sam možda i hteo, ali gorda i glupa haha-fafa Iris Aht nije. Nije mogla da se udalji. Nije imala gde da ode. To je bio njen odgovor na nesreću.

O, patrijarsi, neka vas ne ljuti drhtaj mog umetničkog piksela. Ja, koji sam raskrilio sve tajne hahe-fafe i fafa, ne mogu da odolim anamnezi, koja se malo gde, u stvari, koja se nigde ne može naći u ovako jasnom i kristalnom obliku... Molim, molim...

Dodaću još nešto iako znam da ćete mi oduzeti poene. Au- Mau nije trebalo da dopusti da se dečja haha-fafa zalepi za roditelje i – u svojoj glupoj nevinosti postavi svoja mala i nejaka pleća – pod nesposobnu majku ili oca, ili pod pokojnu i zaboravljenu braću, ili pod abortirane braću i sestre, ili pod odbačene i omražene članove porodice. Au-Mau nije trebalo to da dopusti. I najgori avljanski roditelj, čiji se teret tako kljakavo preuzima (bolje rečeno, krade), prosvirao bi sebi mozak kad bi znao da se njegovo čedo podmetnulo za njega. Međutim, na arhaičnim, da ne kažem lukavim, nivoima hahe-fafe, roditelj se s ovom pogodbom itekako saglasio. On je pristao na detetovu pomoć. Da, to je savez. To je savez idiota, ako se ja pitam. Patrijarsi, naše hahe-fafe su pigmeji, idu kroz svetove kao grlom u jagode. I dalje sam jako ljut što Au-Mau u ovome uživa, jako ljut. Zar bi Njegove radosti bile manje kad bi Avljani i Andromeđani više uživali?

Znam Zakon, nisam glup. Svaka pojedinačna haha-fafa na ovaj način otplaćuje svoj stari račun, vraća dug koji je retinalna administracija uredno evidentirala. Ipak, da sam se ja išta pitao, ne bih dozvolio mračni savez Iris i Fifijane. Meni je naravno sve jasno, ali Iris je straćila život na izlazak iz Srca tame.

Evo jedne dinamične fotografije koja će vas, siguran sam, zabaviti. Iris ima trovanje stomaka. Na seoskoj slavi podnapiti Otac dao joj gutljaj vatrovače (č. rakije). Vatrenu vodu organski podnosim, ali Iris ovde nema ni 5 godina. Dopala je dečje bolnice.

Iris sedi na dečjem krevetu u velikoj zajedničkoj prostoriji koju deli sa nekoliko druge dece. Đipila je i zalepila se za prozor. U posetu su joj došli Otac, Fifijana i Melek (stajali su iza stakla prozora, koji se pružao od poda do plafona duž cele strane zida, i mahali joj). Zašto smo razdvojeni staklenim zidom, ne znam. Ali, znam da želim da vidim samo Oca. Želim da ga dotaknem kroz staklo. Kad vidim Majku, brzo zatvaram oči i sklanjam glavu rukama. Neću nju. Ona je zla. Zašto se Majka smeje? Zašto sada pokazuje da joj je stalo do Iris kad Iris dobro zna da je Majka ne voli. Otac se smešio i slao poljupce. U njegovim očima bila je ljubav, a ljubav se ne može lažirati. Mahali su jedno drugome. Iris se okrenula leđima od Fifijane Praznih Ruku a Ocu je govorila: „Hoću kući!“, „Kad ću kući?“ Otac je pokazao veliku papirnu kesu sa pomorandžama koju je posle nekoliko minuta u sobu unela lažno ljubazna teta u belom. Kao da je Iris znala da ljušti pomorandže... Čim su posetioci otišli, ovu kesu je ukrao Cigančić iz susedne sobe, vešt kao šimpanza. Što nije pojeo, bacao je po sobama i gađao drugu decu dok ga nisu odveli i zaključali.

U bolnici je Iris počela da govori o sebi u muškom rodu. (A ponekad i u trećem licu.) Umesto da kaže sanjala sam, rekla bi sanjao sam ili sanjao je. Kad upotrebi ženski rod, oseća se nelagodno, kao da je rekla nešto nečisto i netačno. To je trajalo nekoliko godina. Potom se naglo vratila ženskom rodu a meni ostavila muški.

Radosno detinjstvo je bilo okamenjena otupelost. Znam, patrijarsi, postoje mnogo gora detinjstva, ne treba se žaliti. Razna zlostavljanja, fizička i svexualna maltretiranja, bolesti, smrti, glad i neimaština. Nas je tukao samo Melek. Fifijana nije bila dovoljno brza da me uhvati, a Otac nije bio prisutan.

Evo još jedne rečite fotografije, koja često isplivava iz dubina prošlosti u moju svest.

Iris se igra ispred kuće. Popodne je, sunčan dan zrelog leta. Guguču site gugutke i iskazuju svoju zahvalnost Auu-Mauu, kojem i ja ovom prilikom odajem čast uz reči hvale. Niko od dece nije izašao na ulicu da se igra. Sijesta je. Mrmoti spavaju. U daljini, na ćošku, Iris ugleda poznatu priliku. To je on, Otac! Otac korača dostojanstveno osenčenom stranom ulice. Potrčala mu je u susret, raširila ruke kao da je aeroplan, poletela punim gasom. Ali, već posle petnaestak metara bilo je jasno da čovek koji prilazi nije naš Otac nego neko drugi. Nečiji tuđi otac. Nastavila je da leti raširenih ruku, kao da je to od početka bila njena jedina ideja. Prošla je pored čoveka ispod oka ga odmerivši. Zamakla za ugao. Čučnula kraj zida. Muka joj je. Kad bi mogla da povrati, ali ne može. Vreme stoji. Vreme ne postoji. Muka prolazi. Oborene glave i zamišljena Iris se okreće. Vraća se kući. No, dečja mašta nikad ne miruje. Iris žmureći pođe trotoarom. Lepo se snalazi u tami. U stvari, nema tame. Sve je obasjano. I – tras! Udarila je čelom o oštri direk koji je pomagao zidu od cigala da stoji uspravno. Nije odmah primetila da joj curi krv. Nešto toplo jurilo je niz čelo i obraze. Ali, Iris ništa nije bolelo. Bol je bila nekako dobra, želatinasta, svetlo-narandžasta i oglašavala se kao fabrička sirena. Bol je bila nekako udaljena. Iris zato nije plakala. Domogla se kuće držeći ranu u naivnoj nadi da krv tako neće imati kuda da izađe. Vrata su bila zaključana. Šta će Majka reći? Hoće li se ljutiti? Hoće li vrištati od užasa? Melek izlazi na stražnja vrata, gde je spremao sestri zasedu. Njena nezgoda pokvarila mu je igru. Bio je besan. Pozvao je Majku koja je u ovoj igri trebalo da dovabi Iris a on da skoči na nju sa vrata na koja se popeo. Fifijana istrčava iz kuće i pri pogledu na okrvavljenu ćerku, počinje da se smeje kao luda: „E neka se i ti jednom slomiš!“

Nisam joj to nikada oprostio.

Jedan krezubi deda iz komšiluka, koji je malopre video devojčicu na ulici svu u krvi, dotrčao je u naše dvorište. Naredio je da se donesu peškiri. Peškir se brzo pojavljuje. Glava se zamotava. Krv prestaje da teče. Majka i komšija pričaju, gestikulišu. Melek istrčava u garažu. Uzima bicikl i juri na ulicu. Majka kuva kafu starom komšiji. Iris zaboravljaju. Ranu joj nisu zašili, kakve veze ima ako zaraste u obliku ruže ili krsta.

O divni patrijarsi, Iris je, zahvaljujući meni, bila natprosečno dete. Moja plećata figura kršnog Andromeđanina pozajmljivala joj je snage i pameti. Zahvaljujući tome, bila je budna i mudra, i, stvarno, nije se povređivala u igri. Ali, kainovski ožiljak na čelu je bio na spisku stvari koje nije mogla izbeći, i ja, krotak i pun poštovanja pred vama, nisam sprečio njenu povredu iako sam mogao.

U Majčinom prenaglašenom odgovoru na i najmanji stres može se videti brza agresivna reakcija reptila (imala je 75 % reptilske genetike; mi smo alel-gene povukli na milokrvnog Oca). Od dronjaka i mrvica njenog sećanja na susret sa zmijom, Iris je napisala malu priču. Naravno, pisao sam ja. Sočno, pohotno, raskošno. Dočepao sam se piksela i probudio sreću u Iris. Osetila je kreativa-pič, hormon koji Avljani još nisu pronašli a koji nastaje kad te ponese sreća stvaranja. Koliko sam samo polica biblioteke na Andromedi ispisao – ja, besmrtni, ja nagrađivani i slavni Apolon književnosti, nosilac Ordena platinaste muve Prvog reda (za kvantnu fiziku, psihologiju i sociologiju).

Video klip je snimljen u Lici, polovinom prošlog veka. Fifijana je bila devojčurak, ali sam joj ja namerno dao manje godina da izazovem empatiju u čitaocu:

Buja vegetacija. Zelenilo i topla vlaga lepe se za F. Pred strnjikom stoji devojčica razrogačenih očiju, u crvenoj haljinici i prevelikim nazuvačama. Na stubiću ograde, obasjan nemilosrdnim sjajem sunca koje je razgrnulo kišni oblak, ukopao se poskok. Uplašeno registruje dete. Sve što zna o sebi je instinkt: Napašću! Uteći ću! Njegovo oko kao da je od voska, ne miče se. Na nosu mu zakrivljena bodlja, rog. Njegovu sivu košulju sa crnom vijugavom šarom po sredini kao da je posuo pelud, deluje ugašeno kao pepeo. Devojčica čuje muški glas iza sebe ali nema snage da se pomeri, da krikne. Neko je doziva, neko se približava. Setila se Boga. Pozvala ga je u sebi da je spase. Podigla je šaku da se prekrsti onako kako su je časne sestre učile kad je bila u Zagrebu, u domu za siročad. Jedine njene vaspitačice. Odjednom teška ruka starijeg brata, koji za zmiju ili ne zna ili ne mari, lupi je odostrag u obraz. Razlete se riđa neuredna kosa, devojčica pade u stranu, zmija preneraženo pobegne u šiprag a letnji pljusak izruči vodu na Liku.

Devojčica leži u mokroj travi i nečujno jeca. Nečujno. Tako će poskok pomisliti da je mrtva. Tako će i ukućani pomisliti da je mrtva pa će je žaliti i plakati za njom. Tako će se odnekud pojaviti ta prokletinja Ljubav.

Mnogo godina kasnije u Majčinoj svesti zmija na ogradi porasla je do mitskih razmera, baš kao i udarac s leđa, baš kao i kiša. Došlo je i veče kad neko u kući primeti da je nema. Braća se dadoše u potragu.

Čitavo svoje pusto detinjstvo Iris me je neprekidno tražila. Nikad joj ne bih došao da ona sama to nije htela. Pružila mi je kažiprst i ja sam ga dotakao svojim. Bez njene saglasnosti, bez bilo čije saglasnosti... Časni patrijarsi, Andromeđani spadaju u najučtiviju rasu. Na Avu dolaze samo na poziv. Za ugovor o saradnji potrebno je dvoje.

Ne gledajte me tako. Nisam kriv. Moj tim advokata zaštitio me je od svake osude. Moj narod, vrli Andromeđani, pristali su na sve uslove ugovora koji sam sročio (i na onaj deo pisan sitnim slovima). Dakle, sami su birali i ja sam se za svaki slučaj ogradio od odgovornosti. Dokopao sam se uzdi njihove podsvesti i vodio je, kao divljeg konja, na Mauricijus, moje sveto ostrvo. Ali uzde su mi Andromeđani sami dali, svaki od njih. Za ugovor o saradnji potrebno je dvoje.

Idol od gline spontano se pojavio pod dečjim rukama Iris Aht. Bio sam ćelav, špicastog nosa, i Iris i ja pričali smo o svemu. Onda je Melek došao iz škole, ukrao moj postament i spljeskao me, i postao sam nosorog. Sa tušem i četkicom i sa blistavim talentom moje devojčice sve je bilo mnogo bolje. Usko lice, izražajne andromedske plave oči, duga plava kosa. Bio sam obučen u crnu rolku, što je bilo miljama daleko od moje sjajne plemićke odeće, ali radovao sam se. Crtež je pokazivao samo bistu (Iris je bila premlada da bi se interesovala za donji deo muškog F-a; baš šteta). Toliko sam zaličio na sebe da samo što nisam zapevao. Bio sam prijatelj, tajanstvena podrška, izvangalaktička spiritualna individua koja sve zna i sve razume. Nežni i veliki andromedski naučnik u meni počeo je polako ali sigurno da se budi kao zlatnogrivi lav. Udahnuo sam duboko i zevnuo posle stogodišnjeg sna, a zatim se vratio u hibernaciju. Oprostite mi, patrijarsi i matrijarsi! Oprosti i Ti, Au-Mau, Veliki Sanjaču 1013 zvezdanih sistema. Nisam smetnuo s uma da sam ovde samo na zadatku. Da će se ova drama, ova kućna prašina, rastaviti na atome i, potpuno nevina, pohrliti u nove izazove.

Avljani, uprkos vašem otporu da protegnete vijuge, sad ću vam objasniti kako je Au-Mau uredio naš faf. Bez brige, lenjivci, reći ću samo osnovno. Faf funkcioniše kao kompjuter. U njegovoj srži je polaritet „Život–Smrt“ (1: 0). Svaki od polova se dalje deli na dve gljive muhare, tj. na dva naredna polariteta. Iz pola „Smrt“ izrasta polaritet „Strah od smrti–Žudnja za smrću“ (1: 0) a iz pola „Život“ izrasta polaritet „Žudnja za zadovoljstvom– Stanje nezadovoljstva“ (1: 0). Na ovom sekundarnom polaritetu nastupam ja da manipulišem porivima Andromeđana. A ako nekoga zanima dalja struktura fafa, neka kupi moje knjige iz fafologije pa neka se edukuje. Znači, naličje straha je žudnja! Strah i žudnja čine isti novčić, sa licem i naličjem! Naličje Žudnje za zadovoljstvom je Stanje nezadovoljstva. Nije ni čudo što smo nezadovoljni. Mi smo bogovi, sinovi i kćeri Aua-Maua. Zašto bismo se zadovoljili ljudskom obrazinom? Želim da kažem da je Žudnja za zadovoljstvom Andromeđana bila idealna podloga za moje ideje-viruse.

Povukao sam se pod sto. U toj skrivenoj zoni polako sam se sabirao i oduzimao. Sabirao i oduzimao, sabirao i oduzimao, sabirao i oduzimao… I sabrao sam se, 0 + 0 = 1. Bio sam sam kao hrast u polju, govno na kiši i sam kao Au-Mau. Drhtao sam od samoće. Vama je, uzvišeni patrijarsi, savršeno dobro jasno da se na Avi raste od ljubavi isto kao kod nas. Kako za mene nije bilo ove valute, moj savršeni telesni nacrt nije mogao da se ostvari. Uzaman sam izabrao najveće DNK dragulje na ovoj planeti. Kao što znate, moji avljanski roditelji su bili nezvanični miss i mister Ave. Međutim, ja sam se jedva razvijao. Kakva sam budala ispao! Nisam shvatio odmah svoju turobnu glupost u zavetrini pod trpezarijskim stolom, sa olujom buke iznad glave. Sad znam. Nije trebalo da cenim božje darove po spoljašnjem sjaju. Trebalo je da vidim šta je u talogu F-a mojih roditelja! Dva uboga F-a mogu dati odlično telesno vozilo samo u idealnim okolnostima. Ratno siroče, Majka, i dečačić odrastao u tuđoj kući kao 13. prase, Otac – nisu bili voljeni da bi mogli da vole. Još sam ja dobro i prošao u kakav sam krš dopao. Ovde kažu: „Nije sunce sve što sija“.

Ne pravdam se zbog onoga što sam počinio na Andri sa Brahmanautom, mojom narednom daleko superiornijom aplikacijom, ali moram da stavim amandman na Au-Mauov surovi zakon brisanja tabulae rase. Da sam ja Au-Mau, ne bih svu pamet isisao iz kažnjenika koji pada u Avino gravitaciono polje bola. Rekao sam to već? Pa šta! Sve se ponavlja pa što ne bih i ja? Moj visoki rang mi barem toliko dopušta. Surovo je da se individua ne seća svojih prethodnih glumačkih ostvarenja. Krajnje surovo. Ne, nisam rekao da je Au-Mau surov. Samo sam rekao... Najlepše molim, prenesite ovaj bolni uzdah na ono mesto gde se odlučuje o nama, izgnanicima sa Andromede.

Fifijana Praznih Ruku nije volela da priča bajke, osim o Žar-ptici koja je krala zlatne jabuke dok je nije ščepao treći kraljev sin, na kojeg niko nije računao. Varirala je Žar-pticu, nervirajući se kad bi je Iris uhvatila da uvodi nove elemente u fabulu. Međutim, priče o Tetka Mori, koja se bavila veštičarenjem i živela preko puta nas, bile su koliko jezive toliko i zanimljive. Tetka Mora je bila izbeglica sa Mordora, iz kaste Nedodirljivih, mojih smrtnih neprijatelja, sa kojima me je vezivala decenijska mržnja. Dugo je Iris mislila da je Fifijana luda i da traži krivca za svoju nesreću u paranormalnom i nepostojećem. Međutim, u odraslom dobu Iris je bila živi svedok Morinog zlovna. (Čemu služi Rečnik ako sve moram da objasnim u zagradama?)

Znači, na porodičnu neslogu i nesreću, kao kec na jedanaest, savršeno su se uklopile zle mađije naše prve komšinice. Mokar hleb, presečen preko pola, ležao bi ispred kuće na obe međe, okrenut tako da se njegove polovine ne gledaju. Smotuljci crvenog konca (konjskih dlaka s repa poprskanih krvlju crne mačke u petak na subotu, u ponoć), nalaženi su pod ćuprijom ispred kuće, ispod ulazne kapije, blizu kućnog praga ili u baštici. Nekakvi ekseri i čudni predmeti bez očigledne namene osvanuli bi pobodeni u zemlju bašte i Majka ih je bacala na smetlište i palila. Zašto li je Zla Sila izabrala baš nas za maltretiranje, pitao sam se. Izgleda da nesreća ide na nesreću i da u tom grmu leži prokleti tvor. „Para na paru, fukara na fukaru“, što bi rekli Avljani. „Mordor na Moriu“, što bi mi rekli malo preciznije.

Evo jedne zgode kada mi je Mora srkala krv iz haure (č. aure). Desetogodišnja Iris nedeljama je ustajala iz kreveta sva natečena i slomljena. Imala je plavo-ljubičaste podočnjake. Pod vratom je primetila dve crvene tačkice, jednu do druge, na žili kucavici. Pokazala ih je Majci. Majka je odmah „znala“ da je to maslo Tetka More. Klela je Moru i psovala je. „Moja mama je luda, čoveče“, mislila je Iris uplašeno. Majka je, međutim, stavila beli luk pod naš jastuk i iščitala basmicu, molitvu- naredbu kojom se Zla Sila upućuje da ode u p. materinu (Da ne psujem, nije lepo.) I upalilo je. Iris nije bilo nikako jasno kako – jer je sve zajedno smrdelo na budalaštinu koju su smislili glupaci. I zašto Au-Mau, ako je već toliko dobar i velik, dopušta marifetluke nekih bednika, i šta uopšte ima od toga?

Drugi put je Iris nagazila na zlovno. Koža na nogama bila joj je natekla od češanja. Češala se do krvi. Tek joj je u Bosni (gde smo tog leta otišli da upoznamo Očevu majku), neka žena hakovala zlovno. To iznenadno rasterećenje je takođe bilo volšebno. Cilj Morinog usmeravanja negativne energije bio sam, razume se, ja. Ali, u meni Mora nije uspevala da podigne besove.

Bilo je dana kada su se Melek i Iris jurili noževima. Bilo je dana kada nas je Majka gađala tanjirima, kašikama i kompletnim novim escajgom iz Rumunije. Kvantna teorija eksponencijalnog umnožavanja negativnih polja, moja čuvena teorija sa Andromede, pokazala se ispravnom na Avi. Posebno ako se u matematičku jednačinu ubaci i Tetka Mora sa svojim zlovnima.

Kad smo otišli u Bosnu na ferije, upoznali smo Očevu majku Kvin. Znao sam, dabome, da se Iris ni kod babe neće ogrejati. Ali, neoprezna Iris se radovala i verovala u neko čudo, što je i svojstveno maloj deci.

Dok je, s jedne strane, zvezdano nebo na planinama puno obećavalo, Kvin je bila teško razočarenje. Hladno se pozdravila sa Iris i posvetila svu pažnju Meleku. Jednostavno, ignorisala je Iris. O, drevni Au-Mau, znao sam ja da sam veliki smutnik (č. grešnik) kad sam na Avu dospeo, ali preteška je ova čaša poniženja čak i za mene. Žene u velikoj gazdinskoj kući su se kikotale i u pola glasa pružale dodatne informacije o starici: „Kvin ne voli žensku decu. Kvin voli samo mušku decu. Takva je Kvin…“ Je l’ to u redu ne voleti žensku decu, pitam ja vas. Iris je mislila da nije dovoljno lepa pa je zato Kvin ne gleda, mislila je da je nešto skrivila, mislila je da ne valja. Stegnula je svoje malo dečije srce i krenula dalje. Gledala je u čudu ovaj strani, recimo to otvoreno, ovaj prljavi, balegom i kamenom zamešani, svet iz kojeg je potekao Otac.

Kad je Otac bio mali dečak, odvojili su ga od Kvin i poslali ga sa dedom u prestonicu. Njegov otac otišao je u Francusku, u pečalbu, sin ga nije ni upamtio. Za vreme nemačke okupacije Francuske deda je upoznao neku Nemicu, spanđao se s njom, dobio ganc novog sina i preselio se u Ameriku. Ostavio je ženu i starog iznošenog sina u prljavoj, ponosnoj Bosni. I nikad ih više nije video. Nikoga od njih. Napustio ih je zauvek kao klozet u nekoj postaji kraj puta. Kvin je uzalud čekala voljenog čoveka i venula. U jeku 78. kivi rata („Drugog svetskog“) udala se za nekog nevoljnika. Sinčića je poslala na dalek put da ne smeta novoj porodici. Takoreći gologuz, Otac je došao kod rođaka. Ušao je u punu kuću dece i u njoj zauzeo poslednje mesto. Za njega nije bilo sredstava da se školuje, nije bilo nove odeće nego iznošene, a ponekad nije bilo čak ni hrane, nego se ona morala krasti. Dali su ga na zanat za obućara jer je to bilo najjeftinije. Otac je kasnije, samog sebe školujući, završio ekonomske nauke.

Dok je Iris u Bosni pokušavala da uzjaše ovna imitirajući Meleka, ja sam analizovao naš toksični background sa Očeve strane. Baba Kvin je mrzela sebe jer je ružno ostavljena od strane onog probisveta koji je završio na Brodveju. Posvađala se sa Živom i omrzla sve žene ovog sveta. Takva joj je bila sudba ukleta. Ali ne samo njoj. I njena majka je isto prošla. Njena majka, plavokosa lepotica, imala je tri ćerke. I sve tri su ostavljene od strane svojih muževa, sve tri sa po jednim sinom. O, patrijarsi mironosni i bestrasni, mi koji nismo od juče, koji se malo bolje razumemo u Zakone i običaje, lako ćemo u gornjim tokovima Reke predaka namirisati poluraspadnuti leš nimeta (č. negativni program, engram). Zatrovao je životne tokove svih ženskih potomaka. Kao električna barakuda, skakućući po brzacima predačkog krvotoka, pao je na hahu-fafu moje jadne devojčice kako bi ga ona oplakala i otplatila. Slava Onome Koji Nas Izmišlja!

Do svoje prve mesečnice Iris je pročitala većinu knjiga iz kućne biblioteke. Knjiga beše njeno jedino pribežište od praznine hahe-fafe. Razmišljajući i vodeći rasprave o smislu svega u svojoj još, kao kupus, zelenoj glavici, došla je do nepogrešivog zaključka da je pametnija od ostatka sveta. Ja sam davao zamaha ovoj ideji, poturao buntovničke knjige i podsticao Iris da se žesti i goropadi. Bio mi je potreban snažan neokorteks koji će me transportovati nazad na Andromedu. Mislim, to se od mene jedino i očekivalo, ne?

Zakopavali smo se u budžake i gutali knjige. I ja sam uživao u podsećanju na literaturu koju sam uglavnom sam i napisao. Ali, skala nam se gadno iskrivila. Dragi galaktički velikani, gde su bili roditelji jadne Iris da to spreče, gde? Morali smo da idemo na meni izuzetno mrsku jogu. Jer, dobro sam znao da se ne mogu dugo voziti probušenim čamcem niz životne tesnace i vodopade ako hoću da završim svoje veliko delo.

Dirljiva poseta Andromeđana zauvek će mi ostati u pamćenju. Veliki svetleći svemirski brod i u njemu uljudni tihi Andromeđani 23, lepi i svetli. Ne znam kako su uspeli da ateriraju na poljanu iza naše bašte. Kao mesečar sam bio privučen njihovim dolaskom. Ponadao sam se da je igra gotova, da se vraćam kući. Plakao sam od sreće. U mesečinom obasjanoj dvorani nošen sam na rukama mog naroda koji je tiho šaputao ritmičke molitve. Slavljen sam. Utešen.

Nekoliko sati je brzo prošlo. Oni su otišli, a ja sam se vratio u krevet i zaspao. Nisam mogao da se setim šta su mi rekli, zašto su došli, zašto me nisu odveli. Ali, bio sam srećan danima. Nisam sâm na Avi, u slepom crevu kosmosa. Samo je to bilo važno.

Iris je bila sama i izolovana od sveta kao Ćamil, ludak iz romana Prokleta Ava (ime pisca sam zaboravio). Taj Ćamil je umislio da je Pekmez-sultan, princ, a ne običan golja, sin siromašnih roditelja. I Iris je na čarobnom ćilimu uma letela gde god je htela...

Kao surogat-partner svoje roditeljke, okrenula se protiv Oca a za račun Majke. (Taj bestidni egoista izdao je celu porodicu. A nju, Iris, izdao je, švalerajući se, i pre nego što se rodila.) U isto vreme jadna Iris volela ga je.

Zbog svega rečenog, haura Iris Aht bila je izbušena kao sito. U rupe su se uselili paraziti, dalje se razmnožavajući u raznolike štetne strukture. Zavetna krivica moje Iris rasla je u čistokrvnu anakondu.

Eto, dragi gledaoci, tako smo mi sa prilično rđavim preporukama krenuli u svet odraslih. Ništa nismo znali. Ovde moram nešto da razjasnim:

Kao što je poznato, na Avi sam morao da rekonstruišem moj čuveni filozofski sistem, iako je on na Andri 23 prisutan u svakom udžbeniku filozofije, sociologije i psihologije. Bile su mi potrebne decenije da „kroz“ Iris otkrijem ono što moja haha-fafa zna oduvek i naizust. Uspeli smo da se setimo mog Osnovnog filozofskog postulata koji glasi „Opetovanje“ (a ne besmisleno „Opetovanje ciklusa“, kako tvrdi ovdašnji precenjeni filozof – neki F. Ničevski). Ako sam na Andri 23 imao i trunak sumnje u prinudnu selidbu hahe-fafe u F (ovde to zovu „reinkarnacija“), izgubio sam je zahvaljujući svom otkriću Opetovanja (pun naziv: „Opetovanje Traume do Izlaska iz Igre“). Problem se opetuje dok god ga ne rešimo. Svaka čast, Au-Mau, fenomenalna zamisao! (Da se notira moje divljenje prema Auu-Mauu, najlepše molim.) Bio sam toliko divan da jednom malom broju avljanskih fafologa otkrijem zakon Opetovanja, iako su me zasuli svojim bučnim ćutanjem. Sve je to zbog izbeglica iz Mordora. Ušančili su se u centrima za odlučivanje na Avi i imaju monopol na istinu. Ali, Avljani su ionako nenadmašni ponavljači. Koliko puta sam samo izneo Avljaninu istinu, istinu koja bi mogla da mu promeni život na bolje, ali nije se ni osvrnuo. Jednom mediokritetu koji zauzima visok rang u zvaničnoj fafologiji otkrio sam da se desio Veliki frasak a ne Veliki prasak. Bing Beng, koji ovdašnji fizičari zastupaju, zapravo je Au-Mauov ejakulat u fraktalima (zato se i zove frasak). Materija zakrivljuje prostor u ritmu Pfibonačijevog niza, ali kome pričam… Avljanima istina nije potrebna. Njima su potrebni snovi.

Patrijarsi, sveti mudraci, prvi do Aua-Maua, i pored sve svoje superiorne i blistave pameti, ni ja svoju lekciju nisam naučio. Priznajem sve, ja, nesrećni Pekmez-sultan. Oprosti mi, Au-Mau, za jad i čemer koji sam prouzrokovao našoj prelepoj Andri 23. Ponela me je gnusna radost moći i vlasti. Hoću da kažem, jedno je znati a drugo cveće brati...

Odrasli smo u arogantnu, ozbiljnu devojku. Brujanje velike podzemne reke očajanja neurotično sam pokrivao glasovima iz knjiga. Vrlo rano moja haha-fafa zadrhtala je žudnjom za suprotnim polom. Bio je to način da se ekspedujem u nešto bolje i uzbudljivije. O da... Dani velikih otkrića i razočarenja...

English text for Introduction...

English text for Meeting...

English text for Discovery...

English text for Part 4...

English text...